“Они који једу кромпир” назив је несвакидашњег умјетничког пројекта умјетника Радоша Антонијевића реализованог на травњаку испред Музеја савремене умјетности Републике Српске.

Умјетничка интервенција „Они који једу кромпир” саставни је дио изложбе “На своме мјесту стајати” Радоша Антонијевића која ће бити отворена у Музеју савремене умјетности Републике Српске 6. јула 2017. године.

КРОМПИР (лат. Solanum tuberosum) јесте вишегодишња зељаста биљка, поријеклом из Латинске Америке. У Европу су га донијели шпански морепловци средином 16. вијека, а сада расте на свим географским дужинама и четврта је намирница по распрострањености у свету. Кромпир ће, по свему судећи, у будућности бити главни енергетски извор и у исхрани космонаута јер научници покушавају да развију систем узгајања биљака у свемирским станицама и тиме омогуће дуже задржавање људи у космосу.

“Људи који једу кромпир” назив је слике коју је Винсент ван Гог насликао 1885. године ина којој су приказани холандски сељаци како у скученој соби и у атмосфери пригушеног свјетла вечерају свој скромни оброк. Помињање кромпира у наслову слике допуњује сцену и овај тамни простор као да премјешта под земљу, гдје је кромпиру и мјесто. Просторија у којој се дешава сцена више је неки мрачни трап у којем јазавци само имитирају људе и чини се да је сликару било потребно да сиђе до дубоке таме подземља да би се касније у својим најпознатијим сликама лакше винуо ка сунцу.

“Они који једу кромпир”, умјетнички пројекат Радоша Антонијевића, саставни је дио изложбе “На своме мјесту стајати”. У пројекту се користи кромпир као биљка и сви њени симболички и материјални потенцијали, а жели се указати на фантастичну манифестацију живота и мудрости у природи, којом смо свакодневно окружени, али је нисмо увијек свјесни. Кромпир је поријеклом из Перуа и свједочанство је сталних природних и вјештачких миграција, које свакодневно мијењају слику свијета. Сви га сматрају дијелом сопствене културе без обзира на религију или нацију, штавише – социјални статус постаје све чвршћа одредница, па стално осиромашивање све више повећава групу људи која би могла себе називати “онима који једу кромпир”. Током трајања пројекта умјетник ће покушати да узгоји кромпире у облику портрета Винсента ван Гога (познатог али веома сиромашног умјетника), а затим да их очува у оригиналном или неком скулпторском материјалу. Узгајање биљке у умјетничке сврхе поставља питање привремености, па тако овај комплексни рад, који је истовремено инсталација, скулптура, умјетничка акција и догађај у јавном простору, наводи на размишљање и тражење одговора на питање гдје се налази суштина умјетничког рада. Да ли је суштина у сјемену – идеји, цвијету – љепоти, плодовима – тијелу, окружењу – контексту, или у односу ових позиција – релацијама, или можда само у игри као манифестацији жеље за животом која надилази све ове форме. У сваком случају, сви плодови узгојени током овог пројекта биће поједени од стране умјетника, кустоса и публике. Нека се затвори круг.

Вајар Радош Антонијевић (1969, Србија) преиспитује медиј скулптуре и његове границе, стварајући умјетничка дјела која проблематизују питања функције, материјалности и перцепције. Ова формална истраживања увијек су уплетена у теме које додирују неуралгичне тачке живота, бавећи се аспектима историје, политике, културе и друштва.

• Радош Антонијевић Радош Антонијевић
• Радош Антонијевић Радош Антонијевић
• Радош Антонијевић Радош Антонијевић
• Радош Антонијевић Радош Антонијевић
• Радош Антонијевић Радош Антонијевић
• Радош Антонијевић Радош Антонијевић
• Радош Антонијевић Радош Антонијевић
• Радош Антонијевић Радош Антонијевић
• Радош Антонијевић Радош Антонијевић
• Радош Антонијевић Радош Антонијевић
•