Ово је најновији пројекат Младена Миљановића који представља серију радова насталих у посљедње три године, а на изложби у Бањалуци биће премијерно приказано 12 радова подијељених у двије цјелине.

Прва цјелина подразумијева радове у којима доминирају слика, текст и звук за које умјетник користи дом у којем је провео дјетињство као сиров материјал за свој рад, док у другој цјелини Миљановић користи умјетност да фиксира проблеме који угрожавају свакодневно живљење.

Централна тачка цјелокупне изложбе је идилична фото тапета, несуђени декоративни објект родитељске спаваће собе, из које се развила идеја обједињујућих тематских цјелина медијски профилисаних кроз перформанс, процесе истраживања, просторне инсталације, објекте и цртеже на мермеру, концептуалне рефлексије на кључне репере из историје умјетности.

У „Спаваћој соби мојих родитеља“ Младен Миљановић се служи наративима сукоба и идентитета као полазним тачкама за своје бављење друштвеним, политичким и културним просторима БиХ. Али радије него да игра на фигуру земље ухваћене у перманенто стање „кризе”, он сукобу и идентитету приступа као просторно-временским категоријама доживљавања садашњости. Миљановић пита шта то значи говорити о идентитету и сукобу у региону који већ деценијама постоји у историјском „међувремену”. Умјесто да нуди спремне одговоре, његова изложба критички преформулише ово питање кроз личне наративе и естетику локалног.

Супротстављајући личну и универзалну борбу, у радовима који чине ову изложбу, Миљановић јасно истиче да је дошао тренутак у коме се треба одлучити да ли ће наше друштво у будућности бити култура комеморације и наратив конфликта или култура живљења и напретка у коме ћемо напокон пронаћи истинску љубав.

Кустос изложбе је др Сарита Вујковић, директорка Музеја савремене умјетности РС, која потписује и предговор каталога изложбе уз текстове Роне Копечки, историчарке умјетности и кустоскиње АЦБ галеријe из Будимпеште и  др Уроша Чворе, професора теорије савремене умјетности ”UNSW” из Сиднеја.

На отварању изложбе умјетник ће извести перформанс „Почасна стража“.

Младен Миљановић је један од најмлађих представника “ратне генерације” бањалучких умјетника који свој умјетнички рад темељи на властитом егзистенцијалном искуству: с једне стране то је искуство одрастања у вријеме рата и након њега у разореној, осиромашеној, етнички и територијално подијељеној, споља изолованој земљи; с друге стране, на формалном образовању (похађа Школу резервних официра). Посљедице рата (рад са инвалидима рата) и стечено знање у војној школи (коришћење обесмишљеног  војног “сликовног вокабулара” у новом, умјетничком контексту), чине основно референцијално поље Миљановићевог дјеловања као умјетника.

Два потпуно различита искуства, укрштају се на једном мјесту - бањалучки Универзитет се након рата усељава у бившу војну касарну Врбас. Академија умјетности смјештена је у једној од зграда касарне. Његов рад in situ произилази из реакције на физичку и функционалну прошлост мјеста, на genius loci.“Повлачењем паралеле између прошлости простора и његове трансформације у дијаметрално различиту функцију данас, преузимам улогу медијатора у процесу конструктивне деконструкције који (процес) се дешава између двије реалности.” Самостално и колективно представљао радове у галеријама и музејима широм свијета, неке од последњих изложби су, “На ивици”, АЦБ галерија, Будимпешта, “Лаку ноћ - Стање тијела” у Њујорку, Загребу и Венецији, те представљање БИХ на 55. Венецијанском бијеналу са пројектом “Врт уживања”.

• Црна рупа Црна рупа
• Бродолом наде – осталих Бродолом наде – осталих
• Удар 1 Удар 1
• Оаза мира – некоме Оаза мира – некоме
•